Vi{e mo}i radnicima: Privatizacija socijalnog osiguranja u Cileu

José Piñera

Preveo: Slavi{a Tasi}

Jose Pinera je predsednik Me|unarodnog centra za reformu penzionog sistema i ko-direktor Projekta za privatizaciju penzionog osiguranja u Cato institutu. Kao ministar rada i socijalnog osiguranja od 1978. do 1980. godine, bio je zadu'en za privatizaciju cileanskog penzionog sistema. Ovaj tekst je zasnovan na prezentaciji odr'anoj na regionalnoj konferenciji Mont Pelerine dru{tva u Cancunu, Meksiko, 17. januara, 1996. Autor zahvaljuje Edvardu H. Craneu na komentarima.

Esej je prvi put objavljen u Cato Journalu, vol. 15 no. 2, i ponovo {tampan kao Cato Letter br. 10, Cato Institute, Washington, D. C.

Bauk kru'i svetom. To je bauk bankrotiranog sistema dr'avnog penzionog osiguranja. Pay-as-you-go penzioni sistem koji je dominirao ve}im delom dvadesetog veka ima fundamentalnu gre{ku, sadr'anu u pogre{noj predstavi o pona{anju ljudskih bi}a: ona uni{tava, na nivou pojedinca, neophodnu vezu izme|u napora pojedinca i nagrade koju on za to dobija - drugim recima, vezu izme|u licne odgovornosti i licnih prava. Kada se to de{ava u velikom obimu i tokom du'eg vremena, katastrofalne posledice postaju neminovnost.

Dva spoljna cinioca pogor{avaju posledice ove gre{ke: (1) globalni demografski trend smanjenja stope fertiliteta; i (2) napredak medicine kojim je produ'en prosecni ljudski vek. Kao rezultat, sve manje i manje radnika izdr'ava sve vi{e i vi{e penzionera. Kako pomeranje godina za penzionisanje i mogu}e podizanje poreza na dohodak imaju svoje granice, obe}ane beneficije postoje}eg sistema moraju se umanjivati, sto ustvari znaci da sitem propada.
Bilo da se pomenuto smanjenje beneficija odvija kroz inflaciju, kao sto je slucaj sa ve}inom zemalja u razvoju, ili zakonskim putem, za penzionera je konacni rezultat istovetan: siroma{tvo starih godina nastaje, paradoksalno, usled ugra|ene nesigurnosti sistema cija je svrha osiguranje.

Tokom 1980-tih, vlada Cilea odlucila je da bika uhvati za rogove. Dr'avni penzioni sistem zamenjen je revolucionarnom novinom: privatno rukovo|enim sistemom Penzionih {tednih racuna (u daljem tekstu P[R).

Nakon 15 godina funkcionisanja, rezultati govore za sebe. Penzije u novom privatnom sistemu su 50 do 100% vise - zavisno od toga da li se radi o starosnim, invalidskim ili tzv. penzijama za pre'ivljavanje - nego sto su bile u pay-as-you-go sistemu. Prema podacima iz 1995., privatni penzioni fondovi upravljaju sredstvima u iznosu od 25 milijardi USD, sto je oko 40% bruto nacionalnog proizvoda (BNP). Privatni penzioni fondovi su pobolj{ali funkcionisanje trzi{ta rada i trzi{ta kapitala, {to se pokazalo kao jedan od najva'nijih koraka u reformi koja je privredni rast sa nivoa od 3% dovela do proseka od 6,5% u poslednjih 12 godina. Cinjenica je i da je tokom reforme stopa {tednje u Cileu porasla na 27% BNP, a nezaposlenost opala na 5,0%.

Jos je va'nije da su penzije prestale da budu stvar dr'ave, cime je veliki deo ekonomije depolitizovan, a ljudi dobili kontrolu nad svojim 'ivotima. Strukturna gre{ka je otklonjena i penzija zavisi samo od pona{anja pojedinca i doga|anja na trzi{tu.

Uspeh Cileanskog privatnog penzionog sistema naveo je jo{ tri juznoamericke zemlje da urade isto. Poslednjih godina, Argentina (1994), Peru (1993) i Kolumbija (1994) preduzele su slicnu reformu. Oko 11 miliona radnika u cetiri juznoamericke zemlje ima privatne penzione racune.

Cileansko iskustvo moze biti poucno za zemlje {irom sveta. Cak je i u Sjedinjenim Americkim Dr'avama pocelo ozbiljno da se raspravlja o privatizaciji 60 godina starog penzionog sistema. Treba primetiti da je penzioni sistem SAD najveci pojedinacni dr'avni program na svetu, koji tro{i vi{e od 350 milijardi USD godi{nje (vi{e nego vojni bud'et SAD tokom hladnog rata).

Koliko su ideje ponekad mo}ne pokazuje to da su cak i zvanicnici NR Kine do{li u Cile da prouce privatni penzioni sistem. Jedan od rezultata je vrlo interesantni komentar koji se pojavio u listu The Economist:

Obicno ima vise gorcine nego humora u dugogodi{njem nadmetanju Velike Britanije i Kine oko Hong Konga. Dok se Chris Paten, guverner Hong Konga sme{kao, Kina je prozrela njegov plan da uvede (pay-as-you-go) penzionu {emu u koloniji. Zhou Nan, glavni predtavnik komunisticke Kine u Hong Kongu objavio je da je g. Paten, britanski konzervativac, poku{ao da donese skupe "Evro-socijalisticke ideje" u Hong Kong. (11 februar, 1995.)

Mogu}e je da }e pre ulaska u novi milenijum jo{ nekoliko zemalja, ukljucuju}i sve u Ju'noj i Severnoj Americi, privatizovati penzione sisteme. Ovo bi znacilo veliku preraspodelu mo}i od dr'ave ka pojedincima, pove}anje licne slobode, ubrzanje ekonomskog rasta, i smanjenje siroma{tva, posebno kod ljudi u starijim godinama.

Cileanski sistem P[R

U cileanskom sistemu Penzijskih {tednih racuna (P[R) nivo penzije radnika je odredjen iznosem novca koji je on sam tokom radnog veka prikupio. Ni radnik ni poslodavac ne pla}aju dr'avi porez za socijalno osiguranje. Niti radnik prima penziju od vlade. Umesto toga, njemu poslodavac tokom celog radnog veka automatski upla}uje 10% plate na njegov pojedinacni penzijski {tedni racun. Ovaj procenat vazi samo za prve 22 000 USD godi{njeg prihoda. Tako, kad plate rastu paralelno sa privrednim rastom, udeo "obavezne {tednje" u penzionom sistemu se smanjuje.

Radnik mo'e ulagati dodatnih 10% svoje plate svakog meseca sto je tako|e izuzeto od poreza na dohodak, kao oblik dobrovoljne {tednje. Generalno radnik ula'e vi{e od 10 obaveznih procenata plate ako ho}e da se penzioni{e ranije ili ako ho}e ve}u penziju.

Radnik bira jedno od privatnih preduze}a - penzionih fondova da upravlja njegovim P[R-om. Ovi firme-fondovi, u Cileu poznate kao AFP preduze}a, ne mogu obavljati druge poslove i podlo'ne su dr'avnoj regulaciji u cilju garantovanja diverzifikovanog i niskorizicnog portfolija i sprecavanja kra|e i prevare. Posebno vladino telo "AFP Superintendency" nadgleda rad fondova. Naravno, osnivanje fondova je slobodno.

Svaki fond upravlja sumom jednakom zajednikom fondu koji investira u stokove i hartije od vrednosti. Fondovi donose investicione odluke. Dr'ava odre|uje samo procentualni maksimum kako za specificne instrumente tako i za ukupni portfolio; a u duhu reforme je da se ova regulacija smanjuje kako fondovi sticu iskustvo. Ne postoji nikakva obaveza investiranja u vladine ili neke druge obveznice. Po zakonu su AFP firma i zajednicki fond kojim ona upravlja posebna tela. Tako, ako AFP firma propadne, imovina zajednickog fonda (sto znaci investicije radnika) ostaje netaknuta.

Radnici mogu slobodno jednu AFP firmu da zamene drugom. Zbog toga postoji konkurencija medju firmama da ponude vecu stopu prinosa, bolju uslugu i ni'e provizije. Svaki radnik dobija {tednu knji'icu i svaka tri meseca prima redovni izve{taj koji mu govori koliko novca ima na svom racunu i kako njegova investicija napreduje. Racun sa imenom radnika je njegova svojina i bi}e upotrebljen za isplatu starosne penzije (ili za nalsednike).

Naravno, individualne preferencije u pogledu starosti razlikuju se kao i sve ostale preferencije. Neki ljudi ho}e da rade zauvek, drugi jedva cekaju da prestanu raditi kako bi vreme posvetili svojim hobijima, pisanju ili pecanju na primer. Stari, pay-as-you-go sistem nije dozvoljavao takvo zadovoljavanje licnih sklonosti, osim kroz kolektivni pritisak, recimo za benificirani radni staz politicki znacajnim grupama. To je bila {ema tipa jedna velicina za sve, za koju je pla}ena cena u zadovoljstvu ljudi.

Sistem P[R, sa druge strane, dozvoljava licnim sklonostima da budu izra'ene licnim odlukama koje }e proizvesti 'eljene posledice. U kancelarijama mnogih AFP firmi postoje kompjuterski terminali koji omogu}avaju korisniku da izracuna budu}u vrednost svojih ulaganja u penzioni fond, zasnovanu na ulo'enom iznosu i godini u kojoj namerava da se penzioni{e. Radnik tako|e mo'e da specifikuje godinu penzionisanja i iznos penzije koji hoce da prima i onda upita kompjuter koliko mora da upla}uje svakog meseca. Kada dobije odgovor, on prosto ka'e svom poslodavcu koji procenat svoje plate 'eli da upla}uje. Naravno, vremenom mo'e menjati cifre, zavisno od prinosa na fond. Dakle, radnik mo'e odrediti 'eljenu penziju i godinu povlacenja ba{ kao sto mo'e naruciti odelo po svojoj meri.

Kao {to je ve} receno, doprinosi radnika ne ulaze u osnovu za porez na dohodak. Prinos na P[R je oslobo|en poreza. Nakon penzionisanja, porez na dohodak se pla}a prema stopi koja va'i tada.

Cileanski sistem PSR ukljucuje zaposlene i u privatnom i u javnom sektoru. Jedini koji su iskljuceni iz ovoga su zaposleni u policiji i vojsci, ciji je penzioni sistem, kao i u drugim zemljama, ugradjen u njihov sistem plata i uslova za rad. (Moje je mi{ljenje - ali ne i njihovo - da bi i njima bilo bolje sa P[R). Svi ostali zaposleni moraju imati P[R. Samozaposleni mogu u}i u sistem, ako 'ele, cime se stvara podsticaj za radnike u sivom sektoru da se legalizuju.

Radnik koji je pla}ao doprinos najmanje 20 godina, ali ciji je penzioni racun u godini penzionisanja ispod zakonom utvrdjene minimalne penzije, prima tu penziju od dr'ave kada se njegov P[R isprazni. Ovde treba naglasiti da se niko unapred ne vodi kao siroma{an. Tek posle, kad je njegov radni vek zavr{en i kad njegov P[R ispra'njen, siroma{ni penzioner prima dr'avnu pomo}. (Oni bez 20 godina sta'a mogu tra'iti penziju tipa pomo}i, koja je mnogo ni'a).

Sistem P[R tako|e ukljucuje osiguranje od prerane smrti ili invalidititeta. Svaka AFP obezbedjuje ovu uslugu klijentima preko privatnih osiguravaju}ih kompanija. Za ovo se AFP firmi pla}a dodatni doprinos od 2,9% plate.

Obavezni minimum {tednje od 10% zasnovan je na pretpostavci da je prosecni prinos tokom radnog veka oko 4%, tako da radnik ima dovoljno za penziju na nivou od 70% njegove poslednje plate.

Takozvano propisano vreme pezionisanja je 65 godina za mu{karce i 60 za 'ene. Ove godine - uobicajene za pay-as-you-go sistem - nisu predmet raspave o privatizaciji zato {to nisu strukturna karakteristika novog sistema. Ali znacenje reci "penzionisanje" u sistemu P[R je drugacije. Prvo, radnici mogu nastaviti sa radom i posle penzionisanja. Ako to rade, oni primaju penziju koju im prikupljeni kapital omogu}ava i nisu vi{e du'ni da doprinose penzionom racunu.

Drugo, radnici sa dovoljno {tednje na svojim racunima da finansiraju "razumnu penziju" (50% prosecne plate u poslednjih 10 godina, sve dok je to vi{e od "minimalne penzije") mogu se peznionisati i ranije, kad kod to 'ele.

Ovaj 60-65 prag nije cvrsto fiksiran u sistemu. Radnik ustvari samo mora nastaviti da uplacuje 10% na svoj P[R dok ne dostigne te godine, osim ako nije izabrao ranije penzionisanje - sto znaci da dobija svoj novac kao mesecnu penziju, a ne obavezno i da prestane da radi. Dalje, radnik mora raditi do tog doba da bi bio podoban za dr'avnu pomo} kaja garantuje minimalnu penziju.

Ali nema nikakve obaveze za prestanak rada, u bilo kojim godinama, niti obaveze za nastavak rada ili {tednje za penziju ako ste jednom prikupili dovoljnu sumu za "minimalnu penziju" kao {to je to gore opisano.

Kod penzionisanja, zaposleni moze izabrati jednu od dve opcije. U prvom slucaju, penzioner mo'e upotrebiti kapital sa svog P[R za kupovinu anuiteta od bilo koje privatne osiguravaju}e kompanije. Anuitet garantuje stalni mesecni prihod, indeksiran inflacijom (indeksirane obveznice se u Cileu mogu kupiti na tr'i{tu kapitala), plus beneficije za naslednike koji zavise od radnika. Druga je opcija da penzioner ostavi svoj novac fondu i programira podizanje gotovine, u skladu sa granicama koje zavise od ocekivanog 'ivotnog veka penzionera i zavisnih naslednika. U tom slucaju, ako on umre, ostatak novca na njegovom racunu je deo njegove imovine. U oba slucaja, on mo'e odmah povu}i sav novac preko sume neophodne za anuitete ili programirano podizanje penzije u procentu od 70% njegovih polsednjih plata.

Sistem P[R re{ava tipican problem pay-as-you-go sistema u vezi sa demografijom: sa starenjem stanovni{tva, broj radnika po penzioneru opada. U sistemu P[R radno stanovni{tvo ne pla}a za penzionere. Tako, suprotno pay-as-you-go sistemu, mogu}nost me|ugeneracijskog konflikta i eventualnog bankrotstva je izbegnuta. Problem sa kojim se suocavaju mnoge zemlje - nedostatak novca za obaveze prema penzionerima - ne postoji u sistemu P[R.

Za razliku od penzionih sistema unutar firmi, koji generalno name}e tro{kove radnicima koji odlaze pre odre|enog broja godina i {to ponekad rezultira bankrotstvom penzionih fondova - tako li{avajuci radnike i posla i prava na penziju - P[R sistem je poptuno nezavisan od preduze}a u kojem je radnik zaposlen. Kako je P[R vezan za radnika, a ne za firmu, racun je potpuno prenosiv. Posto penzioni fondovi moraju investirati u utr'ive hartije od vrednosti, P[R ima dnevnu vrednost i zato je lako preneti ulog iz jedne AFP firme u drugu. Problem prinudne vezanosti za posao je potpuno izbegnut. Nezadiranjem u mobilnost rada kako unutar zemlje, tako i u me|unarodnom okviru, P[R sistem doprinosi feksibilnosti tr'i{ta rada i neutralan je prema imigrantima.

Sistem P[R je veoma efikasan u povecanju fleksibilnosti tr'i{ta rada. Ustvari, ljudi se sve vi{e odlucuju da rade samo po par sati dnevno ili da prekidaju radni sta' - narocito 'ene i mla|i ljudi. U pay-as-you-go sistemu tako fleksibilni nacini rada stvaraju problem popunjavanja praznina u doprinosima. Ne i u sistemu P[R gde neredovni doprinosi nisu nikakav problem.

Tranzicija

Jedna stvar je uspostaviti stalni P[R sistem. Druga je, u zemljama koje vec imaju pay-as-you-go sistem, izvesti tranziciju u P[R. Tranzicija treba da uzme u obzir specificne karakteristike svake zemlje, i narocito, ogranicenje koje name}e budzet.

U Cileu smo imali tri najva'nija pravila tranzicije:

Vlada je garantovala onima koji ve} primaju penzije da reforma ne}e uticati na iznos njihovih penzija. Ovo pravilo je bilo va'no zato sto bi stari sistem ocigledno prestao da prima doprinose onih koji prelaze na novi sistem. Tako vlasti ne bi mogle da iz ovih sredstava nastave isplatu penzionerima. [tavi{e, ne bi bilo fer prema starijima sada menjati beneficije koje su ocekivali da u tim godinama imaju.

Svaki radnik koji je ve} pla}ao doprinose u pay-as-you-go sistemu ima mogucnost izbora izmedju ostajanja u sistemu ili prelaza u novi P[R sistem. Onima koji su napustili stari sistem data je obveznica koja se ulaze u novi P[R. (Obveznica je indeksirana i donosi prinos od 4%). Vlada pla}a za obveznicu tek kada radnik dostigne propisane godine penzionisanja. Obveznicama se trguje na sekundarnom tr'i{tu, cime se omogu}ava da one budu upotrebljene i za ranije penzionisanje. Ova obveznica je sadr'ala prava koja je radnik vec stekao u pay-as-you-go sistemu. Tako, radnik koji je godinama upla}ivao doprinose nije morao da u novom sistemu pocinje od nule.

Svi koji su po prvi put pocinjali da rade morali su da prihvate P[R sistem. Sistemu pay-as-you-go su vrata zatvorena jer je bio neodr'iv. Ovaj zahtev je osigurao konacan kraj starog sistema onda kada se poslednji radnik koji ostaje u njemu penzioni{e (od tada, tokom ogranicenog perioda, vlada mora da pla}a samo penzionerima iz starog sistema). Ovo pravilo je va'no zato {to je najefikasniji nacin da se smanji uloga dr'ave u na{im 'ivotima potpuno okoncanje ovog programa, a ne reformisanje takvo da ga dr'ava kasnije mo'e ponovo uspostaviti.

Posle nekoliko meseci nacionalne debate o predlo'enoj reformi i napora da se komunikacijom i edukacijom reforma objasni ljudima , reformski penzijski zakon donesen je 4. novembra 1980.

Da bi dao jednaki pristup osnivanju AFP svim zainteresovanima, zakonom je odredjen {estomesecni period tokom kojeg nijedna AFP nije mogla poceti sa radom (cak ni sa reklamiranjem). Tako je AFP industrija postala jedinstvena jer ima tacan datum zace}a (4. novembar 1980.) i tacan datum ro|enja (1. maj, 1981).

U Cileu, kao i u mnogim zemljama (ali ne i u SAD), 1. maj je Praznik rada. Izbor ovog datuma nije bio slucajan. Simboli si va'ni, i zato sada radnici mogu da taj datum slave ne kao dan klasne borbe nego kao dan kada im je omogu}eno da sami biraju svoj penzioni sistem i tako se oslobode "lanaca" dr'avnog penzionog osiguranja.

Zajedno sa nastankom novog AFP sistema, sve bruto plate su redefinisane tako da ukljucuju najve}i deo radnikovih doprinosa starom penzionom sistemu. (Ostatak doprinosa je postao tranzicioni porez na rad radi finansiranja tranzicije; kada je jednom porez potpuno ukinut, kao {to je propisano reformskim zakonom, tro{kovi poslodavaca za upo{ljavanje radnika su opali). Radnicki doprinosi su oduzeti od pove}ane bruto plate. Zato {to je ukupni doprinos bio ni'i u novom sistemu nego u starom, onima koji su pre{li u novi sistem su neto plate porasle za oko 5%.

Na taj nacin smo raskrstili sa iluzijom da i poslodavac i zaposleni uplacuju socijalno osiguranje, iluzijom koja je omogu}avala politicku manipulaciju. Sa ekonomske tacke gledi{ta, radnici snose gotovo sav porez na dohodak zato sto je agregatna ponuda rada vrlo neelasticna. Tako|e, svi doprinosi se konacno pla}aju iz granicne produktivnosti radnika i zato poslodavci moraju uzeti u obzir sve tro{kove rada - zvali ih oni plata ili doprinosi - u dono{enju odluka o zapo{ljavanju i isplati. Promenom imena postaje ocigledno da sav doprinos pla}a radnik. Prema ovom scenariju, konacni nivo plata, naravno, odredjuje tr'i{te.

Finansiranje tranzicije je slo'eno tehnicko pitanje i svaka zemlja mora ovaj problem sagledati u odnosu na sopstvene mogu}nosti. Implicitni dug pay-as-you-go sistema u Cileu je bio procenjen na oko 80% BDP . (Vrednost duga je umanjena reformom starog sistema u 1978, posebno racionalizacijom indeksiranja, eliminacijom specijalnih re'ima i povi{enjem starosne granice za penzionisanje.)

U skora{njoj studiji Svetske banke (1994:268) se navodi da "Cile pokazuje da zemlja sa razumno konkurentnim bankarskim sistemom, funkcionalnim tr'i{tem duga i dovoljno makroekonomske stabilnosti mo'e finansirati velike prolazne deficite bez ve}ih posledica po kamatne stope."
Cile je koristio pet metoda da finansira kratkorocne fiskalne tro{kove prelaza na sistem P[R:

U bilansu stanja dr'ave (u kojem svaka vlada pokazuje svoju imovinu i obaveze), obaveze za penzije su pribli'no jednake vrednosti dr'avnih preduzeca i ostalih vrsta dr'avne svojine. Tako privatizacija nije bila samo nacin za finansiranje tranzicije nego je donela jo{ nekoliko koristi kao {to su rast efikasnosti, distribucija vlasni{tva i depolitizacija privrede.

Po{to su doprinosi potrebni za finansiranje penzija u novom sistemu bili generalno ni'i od tada{njeg poreza na dohodak, deo razlike izme|u njih mogao je biti upotrebljen kao privremeni porez za tranziciju, bez smanjenja neto plata ili pove}anja tro{kova rada za poslodavca.

Upotrebom duga, tro{kovi tranzicije mogu se rasporediti na budu}e generacije. U Cileu je oko 40% tro{kova finansirano emisijom dr'avnih obveznica po tr'i{noj kamatnoj stopi. Obveznice su uglavnom kupile AFP firme kao deo njihovih investicija i taj dug za premo{}ivanje problema }e biti potpuno otkupljen kad penzioneri iz starog sistema ne budu vi{e me|u 'ivima.

Potreba za finansiranjem tranzicije je bila jaki podsticaj za smanjenje izdataka vlade. Godinama je direktor bud'eta mogao da upotrebi ovaj argument radi zaustavljanja novih nepotrebnih izdataka ili smanjenja postoje}ih suvi{nih programa.

Pove}ani ekonomski rast koji je sistem P[R podstakao znacajno je pove}ao poreske prihode, posebno od poreza na dodatu vrednost. Samo 15 godina nakon reforme, Cile je imao bud'etski suficit.
Rezultati

Sistem P[R je vec akumulirao investicioni fond od 25 mlrd. USD, {to je neobicno veliki iznos za interno prikupljeni kapital za zemlju u razvoju sa oko 14 miliona stanovnika i BDP od 60 mlrd. USD.

Ovaj dugorocni investicioni kapital ne samo da je pomogao finansiranje ekonomskog rasta nego je podstakao razvoj efikasnog finansijskog trzista i institucija. Odluka da se prvo kreira sistem P[R, a onda privatizuju velika dr'avna preduze}a stvorila je "zacarani krug". Pove}anje produktivnosti privatizovanih preduze}a dalo je radnicima, kroz rast cena akcija i posledicni rast prinosa na uloge u P[R, mogu}nost da profitiraju kroz privatizaciju.

U Cileu ima oko 15 AFP firmi i vrlo su razlicite. Neke su delovi bankarskih ili osiguravaju}ih konglomerata. Druge su vlasni{tvo radnika ili vezane za radnicke sindikate ili posebna granska ili trgovinska udru'enja. Neke ukljucuju participaciju me|unarodnih finansijskih koropracija, kao sto su AIG, Aetna i Banco de Santander. Neke od vecih AFP kompanija se kotiraju na Cileanskoj berzi, a jedna od njih je nedavno emitovala depozitne sertifikate na Wall Streetu (ista je skoro dobila A- rejting za obveznice).

Jedan od kljucnih rezultata novog sistema bilo je pove}anje produktivnosti kapitala i time podizanje stope rasta cileanske ekonomije. Sistem P[R je tr'i{te kapitala ucinio efikasnijim i uticao na njegov rast u poslednjih 15 godina. Ogromni resursi kojima AFP upravljaju podstakli su stvaranje novih i dalji razvoj ve} poznatih finansijskih instrumenata. Jos jedan doprinos penzijske reforme je bio razvoj doma}ih firmi za procenu rizika i pobolj{anje korporativnog upravljanja. (AFP imenuje spoljne direktore kompanija u kojima ima udeo i time razbija jednoglasnost na sastancima direktorskih odbora).

Otkako je sistem poceo da funkcionise, 1. maja 1981, prosecna realna stopa prinosa na investicije bila je 13% godisnje (vi{e nego tri puta ve}a od ocekivane stope od 4%). Naravno, stopa godi{njeg prinosa je oscilirala, sto je i normalno na slobodnom tr'i{tu - od minus 3% do plus 30% realno - ali ono sto je ovde va'no je dugorocna prosecna stopa prinosa.

Penzije su u novom sistemu bile znacajno ve}e nego u starom, dr'avnom sistemu, koji je zahtevao porez na dohodak od oko 25%. Prema skora{njoj studiji Sergio Baeza (1995), prosecni penzioner AFP prima penziju jednaku 78% proseka njegovih plata u poslednjih 10 godina radnog sta'a. Kao sto je pomenuto, posle penzionisanja radnik moze povu}i svu suvi{nu {tednju (preko 70% platnog praga). Da je taj novac bio ukljucen u racunanje vrednosti penzija, ukupna vrednost bi bila negde oko 84% proseka plata. Primaoci invalidskih penzija takodje dobijaju, u proseku, 70% prosecne plate.

Novi penzioni sistem je znacajno doprineo smanjenju siroma{tva povi{enjem starosnih, naslednickih i invalidskih penzija, i imao indirektan ali veoma sna'an efekat na pobolj{anje ekonomskog rasta i zaposlenosti.

Novi sistem je tako|e eliminisao nepravicnost starog. Uvre'eno je shvatanje da pay-as-you-go sistem preraspodeljuje dohodak od bogatih prema siroma{nima. Me|utim, novije studije su pokazale da kada se uzmu u obzir neke specificne karakteristike radnika i funkcionisanje politickog sistema, drzavne {eme generalno preraspodeljuju prema bogatim i pre svega prema uticajnijim grupama radnika.

Zakljucak

Ne iznena|uje da se P[R sistem pokazao tako popularnim i doprineo socijalnoj i ekonomskoj stabilnosti. Radnici cene pravicnost sistema, a kroz svoje penzijske racune sada imaju direktan i vidljiv ulog u ekonomiji. Kako privatni penzioni fondovi poseduju udeo u kapitalu najvecih cileanskih kompanija, radnici ustvari investiraju u nacionalnu ekonomiju.

Kad je P[R sistem 1981. uveden, radnicima je dat izbor izmedju ulaska u novi sistem ili ostanka u starom. Pola miliona radnika (cetvrtina radne snage) izabrala je novi sistem jos u prvom mesecu - mnogo vise od ocekivanih 50 hiljada. Vi{e od 90% radnika koji su bili u starom sistemu je danas u novom. Do 1995. godine 5 miliona Cileanaca je imalo P[R, mada nisu svi radili puno radno vreme i nisu pla}ali doprinos svakog meseca.

U krajnjoj liniji, kad imaju izbor, radnici svojim novcem masovno glasaju za slobodno tr'i{te - cak i kada se radi o takvim "svetim kravama" kao sto je socijalno osiguranje.

Sa nestajanjem dr'avnog penzionog sistema, politicari }e prestati da odlucuju da li penzije treba povisiti, za koliko, ili kojim grupama. Tako penzije nisu vi{e kao ranije izvor politickih konflikata i predizborne demagogije. Iznos penzije }e zavisiti od rada koji je pojedinac ulozio i stanja ekonomije, a ne od vlade ili pritisaka raznih interesnih grupa.

Za Cileance, PSR sistem sada predstavlja pravu i vidljivu svojinu - izvor sigurnosti posle zavr{etka radnog veka. Posle 15 godina funkcionisanja novog sistema glavna svojina tipicnog cileanskog radnika nije njegov automobil ili stan (verovatno jo{ uvek neotpla}en), nego kapital na njegovom penzionom {tednom racunu.

Konacno, sistem privatnih penzija je imao veoma va'ne politicke i kulturne posledice. Velika ve}ina cileanskih radnika koja je izabrala prelazak u novi sistem pre{la je u njega br'e nego sto su Nemci i{li sa istoka na zapad posle pada Berlinskog zida. Ovi radnici su slobodno odlucili da napuste dr'avni sistem iako su neke vo|e radnickih sindikata ili predstavnici stare politicke klase savetovali suprotno. Radnici duboko brinu o stvarima va'nim za njihov 'ivot, kao sto su penzije, obrazovanje, zdravlje, i donose odluke o njima misle}i na svoje porodice, a ne na politicke trendove.

Zaista, sa novim penzionim sistemom Cileanci imaju licni interes u nacionalnoj ekonomiji. Tipicnog cileanskog radnika sada zanimaju berza i kretanja kamatnih stopa. On intuitivno zna da lo{ ministar finansija moze smanjiti vrednost njegovih buducih penzijskih prava. Kad radnici ose}aju da imaju udeo u ekonomiji zemlje, ne kroz {efove partija ili Politbiro nego direktno, mnogo su vi{e vezani za slobodno tr'i{te i slobodno dru{tvo.

Ovo je kratka prica o snu koji je postao stvarnost. Konacna lekcija je da su jedine uspe{ne revolucije one koje veruju u pojedinca i u cuda koja pojedinci mogu da ostvare kada su slobodni.

 

 

2010 © www.josepinera.org